Sep 19, 2022 Остави поруку

Сазнајте више о историји електромотора

раних електромотора

Фарадејеви електромагнетни експерименти, 1821. Први електрични мотори били су једноставни електростатички уређаји, које су у експериментима описали шкотски монах Ендрју Гордон и амерички експериментатор Бенџамин Френклин 1740-их. Теоријски принцип иза тога, Кулонов закон, открио је Хенри Кевендиш 1771. године, али још увек није објављен. Закон је самостално открио 1785. Цхарлес-Аугустин де Цоуломб, који га је објавио и сада је надалеко познато и његово име. [4] Електрохемијска ћелија [5] коју је изумео Алесандро Волта 1799. године омогућила је генерисање континуиране струје. Након открића ове интеракције између струја и магнетних поља, познате као електромагнетна интеракција од стране Ханса Кристирстеда 1820. године, убрзо је направљен велики напредак. Андре-Мари Амперу је требало само неколико недеља да развије прву формулу за електромагнетну интеракцију и предложи Амперов закон силе, који описује интеракцију електричне струје и магнетног поља. механичка сила. Године 1821, Мајкл Фарадеј је по први пут демонстрирао ефекте ротационог кретања. Жица која слободно виси је уроњена у живино купатило где је постављен перманентни магнет (ПМ). Када струја пролази кроз жицу, жица се ротира око магнета, што указује да струја ствара чврсто кружно магнетно поље око жице. [7] Такви мотори се обично демонстрирају у физичким експериментима, замењујући слану воду за (токсичну) живу. Барлоуови точкови су били рано побољшање те Фарадејеве демонстрације, иако ови и слични хомополарни мотори нису били погодни за практичну употребу до краја века.

„Електромагнетни саморотор” Једлика, 1827 (Музеј примењене уметности, Будимпешта). Историјски мотори и данас добро раде.

Џејмс Џоул показује Келвину електрични мотор у Хантеријанском музеју у Глазгову 1842

Године 1827. мађарски физичар Ниос Једлик почео је да експериментише са електромагнетним калемовима. Након што је Једлик решио технички проблем континуиране ротације проналаском комутатора, он је свој рани уређај назвао "електромагнетним саморотором". Иако су коришћени само за наставу, Џедрик је 1828. демонстрирао први уређај који садржи три главне компоненте практичног ДЦ мотора: статор, ротор и комутатор. Уређај не користи трајне магнете јер се магнетна поља стационарних и ротирајућих компоненти генеришу само струјом која протиче кроз њихове намотаје.

ДЦ мотор

Британски научник Вилијам Стерџон изумео је први комутатор једносмерног мотора способан да ротира машинерију 1832. Након Стургеоновог рада, амерички проналазач Томас Девенпорт направио је једносмерни мотор комутаторског типа, који је патентирао 1837. Мотор ради 600 обртаја у минути и има снагу електрични алат и штампарска машина. Због високе цене примарних батерија, електромотор није имао комерцијални успех, а Давенпорт је банкротирао. Неколико проналазача је пратило Стургеона да би развили ДЦ моторе, али су сви наишли на исти проблем са трошковима батерије. Пошто у то време није био доступан систем за дистрибуцију енергије, није било стварног комерцијалног тржишта за ове моторе.

После многих других мање или више успешних покушаја са релативно слабим ротирајућим и клипним уређајима, Пруски Мориц фон Јакоби је у мају 1834. створио први прави ротирајући електромотор. Он производи изванредну механичку снагу. Његов мотоцикл је поставио светски рекорд, који је Џекоби побољшао четири године касније у септембру 1838. Његов други мото био је довољно снажан да вози 14-чамац на широкој реци. Такође 1839/40, други програмери су успели да направе моторе сличних, тада већих перформанси.

Године 1855, Једлик је направио уређај способан да обавља користан рад користећи принципе сличне онима које користи његово електромагнетно окретно крило. Исте године направио је модел електричног аутомобила.

Велика прекретница наступила је 1864. године, када је Антонио Паћиноти први описао тороидну арматуру (иако је првобитно била замишљена као генератор једносмерне струје (тј. генератор)). Ова карактеристика има симетрично груписане калемове који су међусобно затворени и повезани са шипкама комутатора чије четке обезбеђују скоро непроменљиву струју. Први комерцијално успешни ДЦ мотори су пратили развој Зенобеа Граммеа, који је 1871. поново осмислио Паћинотијев дизајн и усвојио нека од решења Вернера Сименса.

Предности једносмерног мотора произилазе из реверзибилности мотора, коју је Сиеменс најавио 1867. године и коју је открио Паћинотијевим запажањима, дошло је до 1869. године када је Грејем то случајно доказао, на светској изложби у Бечу 1873. године, када је поставио два од ови уређаји једносмерне струје налазе се на удаљености од 2 км један од другог, користећи један од њих као генератор, а други као електромотор.

Ротор бубња је 1872. године представио Фридрих фон Хефнер-Алтенек из Сименса и Халскеа да замени Паћинотијеву прстенасту арматуру, чиме се повећава ефикасност машине. [6] Ламиниране роторе су следеће године представили Сиеменс & Халске, што је резултирало смањеним губицима гвожђа и вишим индукованим напонима. Године 1880, Јонас Венстрм је обезбедио ротор са прорезима за смештај намотаја, додатно побољшавајући ефикасност.

Године 1886, Френк Џулијан Спраг је изумео први практични ДЦ мотор, уређај без варница који је одржавао релативно константну брзину под променљивим оптерећењима. Отприлике у то време, Спрагуеови други електрични изуми су увелико побољшали перформансе дистрибуције енергије у мрежи (рад обављен пре мандата Томаса Едисона), омогућавајући да се енергија из електромотора врати у мрежу, преко надземних жица и стубова колица који напајају колица и обезбеђују систем управљања електричним радом. Ово је навело Спрага да изуме прва електрична колица која користе електричне моторе у Ричмонду, Вирџинија, 1887–88, електрични лифт и контролни систем 1892, и електричну подземну железницу са независно напајаним централно контролисаним аутомобилима. Потоњи је први пут инсталиран у Чикагу 1892. године од стране јужне стране уздигнуте железнице, где је колоквијално био познат као "Л". Спрагуеов електрични мотор и његови сродни изуми изазвали су интересовање и нашли широку примену у индустријским електромоторима. Развој електромотора прихватљиве ефикасности одлагао се деценијама због неувиђања критичне важности ваздушног размака између ротора и статора. Ефикасни дизајни имају релативно мале ваздушне празнине. Из истог разлога, аутомобил из Ст. Лоуиса, који се дуго користи у учионицама за илустрацију принципа кретања, изузетно је неефикасан и не изгледа као модеран аутомобил.

Електрични мотори су направили револуцију у индустрији. Индустријски процеси више нису ограничени преносом снаге помоћу осовина, каиша, компримованог ваздуха или хидраулике. Уместо тога, свака машина може бити опремљена сопственим извором напајања, који се може лако контролисати док се користи и побољшава ефикасност преноса енергије. Електрични мотори који се користе у пољопривреди уклањају снагу људских и животињских мишића из задатака као што су руковање житом или пумпање воде. Употреба електричних мотора у кући смањује тежак рад у кући и омогућава више стандарде погодности, удобности и сигурности. Данас електрични мотори троше више од половине електричне енергије произведене у Сједињеним Државама.

АЦ мотор

Године 1824. француски физичар Франоа Араго предложио је постојање ротирајућег магнетног поља, познатог као Араго ротација, ручним отварањем и затварањем прекидача, што је Валтер Бејли демонстрирао 1879. као први примитивни индукциони мотор. Током 1880-их, многи проналазачи су покушали да развију одрживе моторе на наизменичну струју [31], пошто су предности АЦ мотора у преносу високог напона на велике удаљености биле надокнађене немогућношћу рада на моторима на наизменичну струју.

Године 1885, Галилео Ферарис је изумео први индукциони мотор без комутатора наизменичне струје. Ферарис је побољшао своје прве дизајне тако што је 1886. произвео напредније јединице. Године 1888. Краљевска академија наука у Торину објавила је Ферарисову детаљну студију о основама рада електричних мотора, али је у то време закључила да је „уређај заснован на овај принцип не може имати никакав комерцијални значај као електрични мотор“.

Могући индустријски развој замислио је Никола Тесла, који је 1887. изумео свој самостални индукциони мотор и патентирао га у мају 1888. Те исте године, Тесла је представио свој рад о АИЕЕ новог система за моторе и трансформаторе наизменичне струје како је описано у три патента типа двофазних четворостаторских мотора: један са четворополним ротором који формира релуктантни мотор који се не покреће, а други са намотаним ротором чини самопокретајући индукциони мотор, а трећи тип је прави синхрони мотор, који обезбеђује побуду једносмерне струје за намотаје ротора. Међутим, патент који је Тесла поднео 1887. такође описује краткоспојни индукциони мотор ротора. Џорџ Вестингхаус је стекао права од Ферарија ($1,000) и одмах купио Теслине патенте (60$000, плус 2,50$ по аутомобилу коњске снаге продатом до 1897. који је плаћен 2010.),[32] ангажовао Теслу да развио електрични мотор и наручио ЦФ Скота да помогне Тесли; међутим, Тесла је отишао негде другде 1889. [Превелики цитати] Утврђено је да индукциони мотор са константном брзином наизменичне струје није погодан за трамваје, [31] али су га инжењери Вестингхауса успешно опремили за погон рударских операција у Теллуриду, Колорадо 1891. [31] 53][54][55] Вестингхаус је реализовао свој први практични индукциони мотор 1892. и развио фамилију полифазних индукционих мотора од 60 Хз 1893. године, али ови рани Вестингхаусови мотори су направљени са двофазним мотором са намотаним роторима. БГ Ламме је касније развио ротор са намотаним шипкама. [45]

Упорно промовишући развој трофазног, Михаил Доливо-Доброволски је 1889. изумео трофазни индукциони мотор, који је и ротор са веверицом и ротор са намотаним ротором са стартним варистором, а 1890. изумео је трокраки трансформатор. Између АЕГ-а и Масцхиненфабрик Оерликон-а, Доливо-Доброволски и Цхарлес Еугене Ланцелот Бровн развили су веће моделе, кавез за веверицу од 20 КС и намотани ротор од 100 КС са стартним варистором. То су били први трофазни асинхрони мотори погодни за практичан рад. Винстром развија сличне трофазне машине од 1889. На Међународној електротехничкој изложби у Франкфурту 1891. године успешно је демонстриран први трофазни систем на велике удаљености. Оцењен је на 15 кВ и протеже се 175 км од водопада Лауфен на Некару. Лауфен електрана се састоји од 240 кВ 86 В 40 Хз алтернатора и степ-уп трансформатора, док на изложби опадајући трансформатор напаја трофазни индукциони мотор од 100 кс који покреће вештачки водопад, који представља оригинални пренос трансформатора. извор енергије. ] Трофазна индукција се сада користи у великој већини комерцијалних апликација. Међутим, тврдио је да су Теслини електромотори били непрактични због двофазних пулсација, што га је навело да се држи свог трофазног рада.

Године 1891. ГЕ је почео да развија трофазни асинхрони мотор [45] до 1896. године, ГЕ и Вестингхоусе су потписали уговор о унакрсном лиценцирању за дизајн ротора са намотајем шипке, касније познатог као кавезни ротор. Побољшања индукционог мотора су проистекла из ових проналазака и иновација, тако да индукциони мотор 100-коња сада има исте инсталиране димензије као мотор од 75- коњских снага из 1897. године.

компоненте

1 

Ротор мотора (лево) и статор (десно)

ротор[уреди]

Главни чланак: Ротор (електрични)

У електромотору, покретни део је ротор, који ротира осовину за пренос механичке снаге. Ротор обично садржи проводнике који носе струје које су у интеракцији са магнетним пољем статора да би створиле силу која ротира осовину. Алтернативно, неки ротори носе трајне магнете, док статори држе проводнике.

носећи

Ротор је подржан лежајевима који омогућавају ротору да се ротира око своје осе. Лежајеви су заузврат ослоњени на кућиште мотора. Вратило мотора се протеже кроз лежај до спољашње стране мотора, где се примењује оптерећење. Пошто се сила оптерећења примењује изван крајњег спољашњег лежаја, оптерећење је суспендовано. [59]

статор

Главни чланак: Статор

Статор је фиксни део електромагнетног кола мотора и обично се састоји од намотаја или трајних магнета. Језгро статора састоји се од многих танких металних лимова који се називају ламинати. Ламинације се користе за смањење губитака енергије који би настали када би се користило чврсто језгро.

ваздушни простор

Растојање између ротора и статора назива се ваздушни зазор. Ваздушни јазови имају значајан утицај и обично су што мањи, јер велики ваздушни јазови могу имати снажан негативан утицај на перформансе. То је главни извор ниског фактора снаге за рад мотора. Струја побуде се повећава како се повећава ваздушни јаз. Према томе, ваздушни јаз треба минимизирати. Поред буке и губитака, мали зазори могу изазвати и механичке проблеме.

 

Ротор са истакнутим половима

намотавање[уреди]

Главни чланак: Намотавање

Намотај је жица постављена у завојницу, обично омотана око ламинираног меког феромагнетног језгра, да формира полове када је под напоном.

Мотори се испоручују у две основне конфигурације полова: истакнути и неупадљиви. У машини са истакнутим половима, магнетно поље полова стварају намотаји намотани на стубове испод лица полова. У машинама са ненаглашеним половима или машинама са распоређеним пољем или кружним ротором, намотаји су распоређени у прорезима на површини пола. [60] Мотор са засенченим полом има намотани део пола који успорава фазу магнетног поља тог пола.

Проводници неких електромотора састоје се од дебљег метала, као што су металне траке или лимови, обично бакар или алуминијум. Обично их покреће електромагнетна индукција.

комутатор

Главни чланак: Комутатор (електрични)

 

Мали ДЦ мотор за играчке и његов комутатор

Комутатор је механизам који се користи за пребацивање улаза већине ДЦ мотора и неких АЦ мотора. Састоји се од сегмената клизног прстена изолованих један од другог и од осовине. Струја арматуре мотора се напаја преко стационарних четкица у контакту са ротирајућим комутатором, што доводи до потребног обртања струје и како ротор ротира од пола до пола, напајајте мотор на најбољи могући начин. [61][62] У одсуству овог преокрета струје, мотор ће кочити до заустављања. Спољно комутирани индукциони мотори и мотори са трајним магнетима замењују електромеханичке комутиране моторе, с обзиром на унапређену технологију у областима електронских контролера, управљања без сензора, асинхроних мотора и мотора са трајним магнетима.

Напајање и контрола мотора

Снага мотора

Као што је горе поменуто, ДЦ мотори се обично напајају помоћу комутатора са клизним прстеном. Комутација мотора на наизменичну струју се може остварити помоћу комутатора са клизним прстеном или екстерном комутацијом, а може бити регулационог типа са фиксном или променљивом брзином, а може бити и синхроне или асинхроне. Електромотори опште намене могу да раде на наизменичну или једносмерну струју.

Мотор Цонтрол

Подешавањем једносмерног напона примењеног на терминале, ДЦ мотори могу да раде променљивим брзинама.

Мотори на наизменичну струју, који обично раде фиксном брзином, напајају се или директно из мреже или преко софт стартера мотора.

Мотори на наизменичну струју који раде променљивом брзином напајају се различитим претварачима снаге, фреквентним претварачима или технологијама електронских комутатора.

Термин електронски комутатор се често повезује са самокомутираним једносмерним мотором без четкица и апликацијама са комутираним релуктантним моторима.

Pošalji upit

whatsapp

teams

E-pošta

Istraga